Dan treći - San Diego

Treće jutro nam je posle prethodnog dana u Diznilendu svanulo onako baaaš veselo. Promuvali smo se tu i tamo i sjeli popit kavu sa Moicom. Za vremen prethodne večeri smo tokom sjedeljke od nje čuli izvanredne priče o San Diegu. Pričala je kako su gotovo svi koji su posjetili taj grad, lociran na cirka 200km južno od LA (u neposrednoj blizini granice sa Mexicom) bili potpuno oduševljeni... i kako bismo, ukoliko raspolažemo sa makar maaalo slobodnog vremena, obavezno trebali posjetiti ga. Nama je bilo mindeđ tako da smo se nekako lako odlučili krenut. Mene je najviše privuklo to što auto-put fura tik do okeana tako da se gotovo čitav put putuje samom obalom. Prava milina :-) Krenuli smo već oko 10h.

Odmah po izlasku iz LA smo svrnuli na obalu okeana u jedan rekreacini park da doručkujemo (Doheny State Beach)....odmah bi se preselio u to naselje. Na sve strane tereni, plaže, šetališta kraj obale...sve sređeno da blista....ti Ameri zaista znaju napravit ugođaj. Po tome kako je ovaj park izgledao - jasno vam je da čak iako nije sve u parama - da pare uz dobar ukus znaju dovesti radost u svačiji život. Dalje nas je put vodio pokraj Nuklearne Centrale (zamislite - ogromna Nuke tik izmešu LA i SD?! - nadam se da su pažljivi ti tamo radnici...) i ogromnog trening centra US Marines (veličine Vojvodine rekao bih)... već nakon nekih 2h smo bili u SD Down-Townu. 

Zaista važi sva ona priča koju smo čuli - grad je prelijep. SD je taman toliko velik da ima sve karakteristike metropole - ali ipak istovremeno i dovoljno mali da vam transport ne zagorčava život kao npr. u LA. Na sve strane imate palme, arhitektura ima neki poseban šmek...začuđujuće, uopšte nema mnogo Ksindžera uprkos činjenici da je granica tik iza ćoška. Možda će vam biti interesantan podatak da u ovom regionu od ukupnog broja "pretrčavanja" iz ME u USA (u iznosu od oko 450000 godišnje), "pretrči" čak jedna trećina!? Vaaau...od "trkača" se iz Tijuane kroz pogranične jedinice pohvata dnevno njih oko 200-300...sve u svemu, gdje nakon prebjega "otrče" nije jasno ali ih po SD de fakto nema tako mnogo. Moram priznati da je to jedna pozitivna karakteristika strukture grada...
Inače, SD svoju ekonomsku moć zasniva na posrednom i neposrednom prisustvu raznih rodova US Army i Ministarstva odbrane uopšte. Naime, grad je pravo uporište armije. Vojne ustanove su na sve strane. U neposrednoj blizini se nalazi ogromna baza vazduhoplovnih jedinica, baza nosača aviona, baza podmornica, marinaca....ma ko zna čega još....i ta mašinerija zapošljava ogroooman broj ljudi. Plate u armiji su naravno jako dobre pa se moć i jak standard u SD osjećaju na svakom koraku - lokali su puni, nema mnogo klošara, sve je uređeno, javni prevoz je jako razgranat i odlično funkcioniše (imaju sistem Light-Raila tj. lake željeznice sličan denverskom)... Kroz šetnju po centru grada nam je za oči najviše zapeo izuzetno lijepo osmišljeni i uređeni kompleks u okviru SD Convention Centra. Tu se nalazi prelijepi "Children's Park" kao i kompleks hotela Meriott.
Arhitektura i uopšte odnos objekata i okruženja je savršeno dobro uklopljen! Sve je nekako savršeno harmonično...
I tako smo kroz neobavezno šećkanje došli do luke u kojoj nas je sačekalo jedno izuzetno prijatno iznenađenje. Naime, tamo je za vijek i vijekove ukotljen brod - muzej "USS MIDWAY". To je penzionisani nosač aviona koji je nakon završetka karijere u luci parkiran za turiste i znatiželjnike. Znao sam da nije imalo mnogo smisla da pola posjete jednom ogromnom gradu posvetimo tek jednom muzeju ali smo na insistiranje Milice (koja jako dobro poznaje moju ljubav prema oružju) to ipak učinili - odluka je bila puuun pogodak! Ipak, kako je posjeta nosaču aviona na nas ostavila izvanredan utisak, odlučio sam da tom nesvakidašnjem događaju posvetim čitavu jednu priču (postaviću je za par dana OVDE).
Nakon posjete nosaču smo svratili do "5th Avenue". To je ulica u kojoj je smješteno najviše restorana i kafića u SD. Nešto kao naša "Jovina" ali bez zatvorenog saobraćaja. Tu se tokom večeri sjati i buna i bunika i svi koji žele biti viđeni. Zaista čudno ali se tuda marva šećka baš kao nekada na korzou-napucane dame, nalickani tipovi pa gore dole....mislim da se tako i dan danas masa šećka po provincijskim gradićima...da li onda po sledu stvari i SD spada u provinciju?! Ne bih rekao...no svejedno. Malo dalje upravo na toj ulici smo vidjeli izuzetno dobro očuvanog JUGA. Znači kao da ga je neko direkt ispod čekića iz KG teleportovao ispred nas. Vlasnika nije bilo ali nam je to jasno potvrdilo priče da u SD živi jako mnogo naših.
Popili smo pićence i otišli po kola parkirana u jednoj od ogromnih garaža. Ne znam kako se to tačno desilo ali smo iz garaže izašli bez da platimo. Redar nam reče da se posle 8PM parking u centru ne plaća...valjda imaju previše para pa im nije bilo bitno da i od nas nešto otmu. Još jedan prikaz da se ovakve stvari dešavaju i u USA. Ipak, u pitanju je samo Caly - teško da bi nam u NY to neko prištedio...
Na putu natrag ka LA zajednički konstatovasmo - SD bi definitivno bio grad #1 u kojem bismo rado živjeli u USA. Svi parametri su nam tu zadovoljeni...doduše, nakon posjete jednog drugog grada, SD je pao na mjesto #2 ali - O TOM - POTOM...
Toliko iz SD (utisaka je naravno mnoooogo više ali gdje bi sve to stalo) :-)
BTW: Više fotki možte pronaći OVDE.